Morekazi - odlomak
Ti, čovek požudni, me svlačiš: gospodar mirniji no na palubi svojoj gospodar lađe. I dok se toliko razgrne platna, i svaka žena se primljena nađe. Širi se Leto, život mu s mora. A srce moje ženu ti širi svežiju od vode zelene: seme i sok slasti, kiselinu s mlekom pomešanu, i jod i zlato, a i ukus bakra i načelo mu gorčine - čitavo more nosim u sebi kao u materinskoj urni...
I po žalu mi tela opružen čovek kog rodilo je more. Nek lice osveži svoje u samom izvoru pod peskom; i na gumnu mom se obraduje, kao bog u paprat tetoviran... Ljubavi moja, jesi li žedan? Na usnama tvojim žena sam novija od žeđi. A lice mi međ rukama tvojim kao u svežim rukama brodoloma. Ah! Nek ti je ono u toploj noći svežina badema i ukus zore, i prvo saznanje ploda u tuđinskoj obali voda.
Sanjala sam, u drugo veče, ostrvlje od sna zelenije... A moreplovci na obalu silaze u traganju za plavom vodom; i vide oni - oseka je - od sjajnog peska postelju udešenu: granato more tu ostavlja, kad se zaglibi, čiste otiske mrežaste svoje, kao grdne palme pogubljene, grdne devojke zanesene što ih u suzama ono krije u pregače njihove i u vitice im raspletene.
I to su predstave sna. Ali ti, čovek uspravna čela, što u stvarnosti sna počivaš, odista punim ustima piješ i punski soj ozid znaš: meso nara i srce kaktusa, smokvu Afrike i plod Azije... Plodovi žene, o ljubavi moja, više su no li plodovi mora: od mene, ni lažne ni ukrašene, primi zalogu Leta s mora..."
Sen Džon Pers